Po dolgem času spet poslušam Balaševića in potihem se je vrinila: »Portret mog života…«… ravnokar sem pisal portret svojega življenja. To je trenutek, ko ves ne veš, kako naprej, ko se zagozdiš in takrat je samo edina prava pot. Šel si predaleč in sedaj je potrebno stopiti nekaj korakov nazaj, se odmakniti in na vse pogledati iz druge perspektive, morda celo zamenjate prioriteto vrednot.

In ob takih trenutkih, moramo samo napisati, kdo smo in tako bomo sebe ponovno sestavili nazaj, tako bomo s polno energijo in celoviti ponovno kot veter odšli napre… Charles Bukowski, je to lepo napisal v nekaj vrsticah…

Niko te ne može spasiti osim
tebe.
Naći ćeš se ponovo i ponovo
u gotovo nemogućim
situacijama.
Oni će pokušati ponovo i ponovo
pod izgovorima, pod maskama
i silom
da te nateraju da podlegneš, odustaneš
i tiho umreš
iznutra.

Niko te ne može spasiti osim
tebe..
i biće dovoljno lako da ne uspeš
tako lako
ali nemoj, nemoj, nemoj.
Samo ih posmatraj.
Slušaj ih.
Zar želiš to da budeš?
Bezličan, bezdušan, bezosećajan
stvor?
Zar hoćeš da doživiš
smrt pre smrti?

Niko te ne može spasiti osim tebe,
ti si biće vredno spasa.
To je rat koji nije lako dobiti
ali ako je išta vredno pobede onda je
to ovo.

Razmisli o tome.
Razmisli o spasavanju sebe.
Tvog duhovnog sebe.
Tvog hrabrog sebe.
Tvog pevajućeg magičnog sebe i
tvog prelepog sebe.
Spasi ga.
Ne priključuj se mrtvima u duši.

Održavaj sebe
humorom i skladom
i na kraju
ako je neophodno
uloži i celog sebe u tu borbu,
bez obzira na izglede,
bez obzira na
cenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.

Učini to! Učini!

I tada ćeš tačno znati
o čemu govorim.