Sreo sam danas svog prijatelja posle dužeg vremana i bio je tužan. Pitao sam ga: Zašto se tako oseća?

Odgovorio mi je:
“Ostavio sam je, a bila je jedina ženu koja mi je dokazala da me iskreno voli zbog mene i zbog svega što sam.
Okrenuo sam se površnim stvarima koje su me trenutno ispunjavale, provodima i lakim ženama. Čekala me je, siguran sam. Dugo je čekala na muškarca koji ju je zaboravio. Nisam joj se javljao mesecima. Posle, kad sam je se setio, bio sam umoran od života, provoda i hladnih postelja bez ljubavi, nisam je pozvao iz stida jer je previše vremena prošlo.
Mislio sam na nju, nisam prestajao, već godinama mislim na nju i nije bitno na kojoj strani sveta i kraj koje žene se budim, mislim na nju. Bilo je tako kratko, a tako mnogo toga ima što ne može da zaboravi.
Danas je ona mene pozvala, nakon svih ovih godina i to na svoje venčanje. Ne znam ni otkud joj broj?
I evo spremam se. I imam osećaj kao da idem na svoju sahranu, a ne njeno venčanje…
Siguran sam da će ona biti najljepša mlada sa osmehom koju su oči videle, a ja da ću biti najtužniji gost sa osmehom najljepšim od svih.
To mi je valjda kazna…”