Mnogi ljudi bi voleli da dožive “pravu ljubav”, a zapravo i ne znaju šta to tačno podrazumeva. Definisanje prave ljubavi, je nešto kao opisivanje boje osobi koja je daltonista – dakle, morate je iskusiti. Nju ne možete doživeti razumom, jer dolazi iz srca i nudi osećanje koje je rezultat vaše namere da volite. To je drugačije od želje da vas neko voli. Naime, ako samo priželjkujete nečiju pažnju, zapravo ste egoistični i nesvesno (ili svesno) želite time da gradite svoje samopouzdanje. Prava ljubav se deli i radije je pružamo, nego što je dobijamo. Prava ljubav je ono ko ste i kakva je vaša duša. Kada najdublja želja da pružite nekome najbolje od vas obuzme vaše biće, postajete ispunjeni ljubavlju koliko i vazduhom koji udišete. To je prava ljubav – osećaj duha koji popunjava prazninu i daje vam saznanje da nikada niste sami. E sada se postavlja pitanje: Kako možete znati da je ono što imate sa vašim partnerom “prava ljubav”? Ako u vezu ulazite sa osećanjem praznine i niskog samopoštovanja, vi ne možete okusiti pravu ljubav. Ona mora doći iz vas i nesebično se pružiti drugome. Ako neprekidno očekujete da vaš partner ili neko drugi bude prvi koji će je pružiti i naterati vas da je osetite, na pogrešnom ste putu. Prava ljubav ne zahteva ništa od druge osobe. Ona se prosto neuslovljeno pruža. Zato, ako želite da iskusite pravu ljubav u vezi, morate biti spremni da otvorite put vašoj potrebi da volite i bezuslovno pružate drugima.
Razmišljam… šta je zaista ljubav? Koliko smo spremni da damo u vezi? A, koliko očekujemo da nam se da? Koliko umemo da započnemo čarobnu igru međusobne brige i uzajamnog poštovanja? Kako komuniciramo? Da li se gledamo u oči i prepoznajemo zajedničke taktove života? Da li se radujemo čitanju knjige, koju smo možda pročitali više puta, ali umemo da čitamo i između redova i tako iznova osnažujemo sebe u pronalaženju novih radosti? Koliko vidimo osobu koja je pored nas? Koliko je čujemo? Koliko joj se osmehujemo? Koliko je poznajemo i podržavamo da raste i razvija se zajedno sa nama? Koliko se preplićemo u sudaru ideja, misli i razmene dragocene životne energije? Da li izmišljamo zajedničke praznike, koje praznujemo uz smeh i zabavu uma i tela? Da li usrećujemo jedno drugo? Čime obradujemo tog divnog saputnika kroz nepregledna životna prostranstva? Da li napišemo neku pesmu, makar u mislima i podelimo zahvalnost što se budimo zajedno? Da li smo nadahnuti tom ljubavlju i osnaženi da zaronimo u svaki novi dan?
Eto, toliko od mene. Mislite o tome… I pronađite svoj put u ohrabrujuću, inspirativnu i magičnu ljubav. Jer, šta je život bez te čarobne reči, koji boji svaki naš dan najlepšim bojama.